Kugla koja pada u jedan

Još od 1833. godine, crvena kugla spušta se niz jarbol u Griniču u jedan sat. To je najsporiji način slanja vremena koji je ikada osmišljen, a ujedno i najpošteniji.

Piše Ilse Marrow · 8 minuta · Pročitajte na vebu

Svakog popodneva, pet minuta do jedan, crvena kugla penje se do polovine jarbola na krovu kuće Flamsted u Griniču i zastaje. Dva minuta do jedan penje se do vrha. Tačno u jedan sat pada.¹ To je cela predstava, i traje još od 1833. godine.

U četvrtak kada sam otišla da je vidim, u dvorištu ispod nje bilo nas je oko četrdeset, većina s podignutim telefonima da snimimo kuglu kako radi ono što kugle rade.

Došla sam da pogledam sat bez brojčanika. Vremenska kugla pokazuje vreme jednom dnevno, svakome ko može da je vidi, i to čini bez zvuka. Ne otkucava, ne izbija sate, nema kazaljke. Pet minuta se priprema, a onda vam za manje od sekunde saopšti nešto precizno.² Napravljena je za ljude kojima je ta sekunda bila potrebnija od svega drugog što bi sat mogao da im kaže.

Sat za brodove

Ljudi za koje je napravljena bili su na reci. 1830-ih godina, Temza nizvodno od Griniča bila je puna brodova pred dugim višemesečnim plovidbama, a svaki je nosio hronometar: težak, pažljivo opružen časovnik u kutiji s kardanskim vešanjem, podešen na griničko vreme i održavan na njemu, koliko god je to bilo moguće, tokom čitavog putovanja.

Razlog je geografska dužina. Navigator može da odredi lokalno podne prema Suncu, trenutak kada je ono najviše na nebu, ma gde se brod zatekao. Ako hronometar pokazuje da je lokalno podne nastupilo u Griniču u dva i petnaest, brod se nalazi dva i četvrt sata Zemljinog okretanja zapadno, a pošto se Zemlja okreće petnaest stepeni na sat, to je trideset tri i tri četvrtine stepena zapadno od Griniča. Svaka razlika od četiri minuta iznosi jedan stepen. Metod je jednostavan. Sve zavisi od časovnika.

Dakle, časovnik mora biti tačan, ili bar pogrešan na poznat način.³ Greška od jedne sekunde na hronometru znači petnaest uglovnih sekundi razlike u položaju, što na ekvatoru iznosi oko četvrtinu nautičke milje.⁴ Časovnik koji dnevno odstupa nekoliko sekundi, posle mesec dana neprimetno će pomeriti brod za više milja, a milje su razlika između ulaza u luku i stena pored njega.

Pre pojave kugle, kapetan koji je želeo da uporedi svoj hronometar s griničkim morao je da ga odnese na obalu ili da pošalje oficira s džepnim časovnikom, da ga uporedi s časovnicima opservatorije pa se čamcem vrati s rezultatom. Ni jedno ni drugo nije dobro za osetljiv instrument. Vremenska kugla je preokrenula problem: umesto da se časovnici donose vremenu, vreme je slala časovnicima, preko otvorene vode, brzinom svetlosti.

Ideja je potekla od mornaričkog oficira Roberta Vohopea, koji je prvi takav uređaj postavio u Portsmutu 1829. godine. Četiri godine kasnije, kraljevski astronom Džon Pond postavio je griničku kuglu na krov kuće Flamsted, najstarije zgrade opservatorije, i uz prekide zbog oluja i popravki, ona se od tada spušta.

Zašto jedan, a ne podne

Podne bi delovalo kao očigledan izbor. To je čas koji astronomi mere, čas koji obeležava samo Sunce. Upravo zato nije izabran. U podne su grinički astronomi bili zauzeti instrumentima, mereći vreme dok Sunce prelazi meridijan, i nikoga nisu mogli da odvoje da rukuje kuglom. Jedan sat im je ostavljao vremena da završe, provere časovnik i popnu se na krov.

Taj neobičan čas se ustalio. Vremenske kugle u drugim lukama sledile su Grinič i spuštale se u jedan, dok su se one u Sjedinjenim Državama, počevši od Mornaričke opservatorije u Vašingtonu 1845. godine, uglavnom spuštale u podne.⁵ Niko u žurbi ne bi osmislio javni vremenski signal prema pauzi za ručak malobrojnog osoblja. Ali upravo to je taj signal bio: ne apstrakcija spuštena s neba, već obećanje koje su dali konkretni ljudi, spremni da se u tačno određenom trenutku nađu na vrhu zgrade.

Više mi se dopada upozorenje od pet minuta nego sam pad. Pet minuta do jedan kugla se podigne do polovine, i to je uputstvo: prekinite šta radite, pronađite jarbol, otvorite hronometar i pripremite olovku. Dva minuta do jedan penje se do vrha i vi je posmatrate. Signal nije trenutak kada kugla dotakne tlo, nego trenutak kada krene da se pomera. Ko pogleda u stranu u jedan i potom ponovo pogleda, propustio ga je, a druge prilike nema do sutra.

Top i kugla

Neki gradovi više su voleli buku. U Edinburgu se od 1861. godine u jedan sat puca iz topa s dvorca, i tako je i danas, osim nedeljom i za nekoliko praznika. Top radi i po magli, za razliku od kugle, i dopire do ljudi koji ne gledaju u pravi krov. Ima jednu manu, koju pre ili kasnije nauči svako ko živi u Edinburgu: zvuk je spor.

Zvuk se vazduhom na sobnoj temperaturi kreće brzinom od oko 343 metra u sekundi. Ako stojite kilometar od dvorca, prasak stiže tri sekunde kasnije; na dva kilometra, šest sekundi kasnije. Za podešavanje kuhinjskog časovnika to nije važno. Za proveru hronometra, to je katastrofa, osim ako znate koliko ste udaljeni i oduzmete vreme putovanja zvuka.⁶ Železnice su imale svoju buku.

The startings and arrivals of the cars are now the epochs in the village day. They go and come with such regularity and precision, and their whistle can be heard so far, that the farmers set their clocks by them, and thus one well-conducted institution regulates a whole country.

Henry David Thoreau, Walden (1854), “Sounds”

Toro je pisao o pruzi koja je prolazila pored jezera Valden u Masačusetsu. Tamošnji zemljoradnici nisu imali opservatoriju; imali su zviždaljku, čiji se zvuk čuo utoliko kasnije što su dalje živeli od pruge. Edinburg je rešio isti problem radeći obe stvari: postavio je vremensku kuglu na Nelsonov spomenik na brdu Kalton, koju su mogli da vide brodovi u zalivu Forth, i top za sve ostale.

Kugla se vidi, ne čuje. S druge strane reke, u Griniču, svetlosti treba milioniti deo sekunde da stigne, što nije kašnjenje koje bi ijedan mornar mogao da izmeri. Na to sam mislila kada sam rekla da je poštena. Kugla ne zahteva nikakvu korekciju. Ko god vidi kako počinje da pada, vidi je u istom trenutku kao i svi ostali, ma gde stajao, sve dok uopšte može da je vidi.

I kugla ima svoje mane. Ne može se videti noću, po magli ili jakoj kiši, a ne podiže se ni za veoma vetrovitih dana, jer je kugla koja se kreće gore-dole po jarbolu za vreme oluje opasna i za jarbol i za ljude ispod njega. Top se može opaliti po svakom vremenu. Kugli se mora verovati, što je možda razlog zašto ih je ostalo tako malo.

Žice

Telegraf je promenio namenu vremenske kugle. Sve do oko 1850. kugla je mogla da pokaže samo vreme časovnika pored sebe. Uz žicu, mogla je da pokaže vreme časovnika udaljenog od nje, i to bez potrebe da iko na licu mesta zna koliko je sati.

Najbolji primer je Dil, na obali Kenta, gde su brodovi čekali u Dounsu, zaklonjenim vodama između obale i peščanih sprudova Gudvin, da ih vetar povede niz Kanal. Godine 1855. stara signalna kula Admiraliteta na obali dobila je vremensku kuglu, koja se od tada spuštala u jedan sat kada bi iz Griniča, udaljenog oko stotinu kilometara, stigao električni signal. Čuvar u Dilu podizao ju je pet minuta do jedan i dva minuta do jedan, baš kao u Griniču, a zatim čekao da je žica pusti.⁷ Radila je, s prekidima, sve do 1927. godine.

Železnice su već shvatile da je lakše saobraćati po jednom vremenu nego po mnogima. Velika zapadna železnica koristila je londonsko vreme na svojoj pruzi od novembra 1840, a 1847. godine Železnički obračunski zavod preporučio je da tako postupe sve njegove članice. Jedno vreme Britanija je istovremeno imala dva vremena: železničko i ono koje je Sunce davalo svakom gradu. Časovnik na berzi u ulici Korn u Bristolu još ima dve minutne kazaljke, udaljene oko deset minuta, jednu za Bristol, a drugu za London. Griničko vreme postalo je zakonsko vreme Velike Britanije tek 1880. godine.

There was even railway time observed in clocks, as if the sun itself had given in.

Charles Dickens, Dombey and Son (1848), chapter 15

Dikens je to napisao kao pritužbu na londonsku četvrt raskopanu zbog železnice. Danas čitano, to je pošten opis onoga što su vremenska kugla i njena žica učinile: Sunce nije popustilo, ali ga je nadjačao časovnik u zgradi na brdu.

Čemu kugla danas služi

Radio je učinio vremensku kuglu nepotrebnom. Od 1924. godine Bi-Bi-Si je emitovao šest kratkih zvučnih signala pre punog sata, a brod je mogao da čuje Grinič svuda gde je hvatao signal, po magli, noću, bez jarbola na vidiku. Hronometri su se podešavali pomoću radija, zatim satelita, a danas većina sveta preuzima vreme s atomskih časovnika ne razmišljajući o tome, preko telefona kojim je snimala kuglu.

Ipak, kugle se i dalje spuštaju. U Litltonu, luci Krajstčerča na Novom Zelandu, stanica s vremenskom kuglom izgrađena 1876. oštećena je u zemljotresima 2010. i 2011. godine, a njen toranj srušio se u naknadnom potresu tog juna. Obnovljen je i ponovo otvoren u novembru 2018.⁸ Nikome u Litltonu nije bila potrebna da bi podesio hronometar. Ipak su je obnovili, kao što popravljate časovnik koji je pripadao baki ili deki: ne zato što vam treba da biste znali koliko je sati, već zato što je to onaj časovnik koji je oduvek pokazivao vreme.

Najčuvenija vremenska kugla na svetu uopšte ne pokazuje vreme. Od poslednje noći 1907. godine, kugla se spušta niz stub na Tajms skveru u Njujorku da bi označila početak nove godine. To je vremenska kugla okrenuta naopako: minut se polako kreće i stiže do ponoći, umesto da čeka na vrhu pa krene u jedan. Ali pravilo je isto. Svi gledaju u jednu stvar, u jednom trenutku, i slažu se.

Pet minuta upozorenja

Ostala sam u dvorištu i nakon što se kugla spustila. Većina okupljenih odmah je otišla, kao posle vatrometa. Kugla je počivala pri dnu jarbola, a jedan čovek pored mene proverio je svoj časovnik prema njoj, pa zatim, mislim, i prema telefonu, i klimnuo sebi kao da su oba prošla proveru.

Kugla nam zapravo ne daje vreme. Svako u tom dvorištu imao je u džepu vreme tačno do milisekunde. Ona daje nešto ređe: pet minuta tokom kojih se više neznanaca složi da posmatra istu stvar, a zatim jedan trenutak koji je za sve njih potpuno isti. Upozorenje je važnije od pada. Signal za koji se morate pripremiti signal je koji ćete verovatnije uhvatiti.

Počela sam da čuvam sopstvenu, malu verziju toga. Pet minuta do jedan radnim danom prekidam pisanje, a u jedan ponovo počinjem. To me ne čini tačnijom. Daje danu sredinu, što je više nego što većina časovnika uspeva.