Sat u mojoj kuhinji žuri četiri minuta. Znam to, zna to svako ko je ikada boravio u stanu, pa ipak svakog jutra radi svoj posao: pogledam ga, vidim da kasnim, požurim i stignem na vreme. Sat za koji svi znaju da nije tačan trebalo bi da bude beskoristan. Moj je najkorisniji predmet u sobi.
Laž koja funkcioniše
Raspitala sam se i gotovo svi koje poznajem imaju takav sat. Moja sestra drži sat u kolima sedam minuta unapred. Jedna koleginica drži svaki sat u kući deset minuta unapred, osim onog u spavaćoj sobi, koji pokazuje tačno vreme, „da bih mogla da spavam“. Pekar u ulici iza pijace drži sat iznad peći tri minuta unapred i tako već trideset godina, mada nije umeo da mi kaže zašto.1
Zanimljivo mi je to što laž nastavlja da deluje još dugo pošto je otkrivena. Pomislili biste da će mi saznanje da sat žuri četiri minuta omogućiti da jednostavno oduzmem ta četiri minuta i opustim se. Ali ne. Oduzimanje zahteva napor, a u prvim jutarnjim minutima nemam snage za to. Sat je brži od mog računanja i zato pobeđuje.
Vreme s kojim se može raspravljati
Mislim da je tu na delu još nešto. Sat koji je sasvim tačan predstavlja autoritet: s njim nema rasprave. Sat koji malo greši saputnik je. Ima ličnost. Možeš da se prepireš s njim, gunđaš na njega, oprostiš mu. Pripada domaćinstvu na način na koji vreme na telefonu, tačno u sekundu i isto za sve, nikada neće pripadati.
Javni satovi treba da budu tačni, i treba da budu. Bez njih trajekt ne bi mogao da funkcioniše. Ali satovi koje držimo kod kuće smeju da budu naši, a pošto su naši, smeju da greše na naš, naročit način.
Razmišljala sam da svoj podesim tačno. Odlučila sam da to ne učinim. Do kraja života kasnila bih četiri minuta.
Beleške
-
Kad sam ga pritisla, rekao je da hleb ne zna koliko je sati, a da ni on sam to ne zna pre kafe.
|