Tidetable

Kugla koja pada u jedan

Wed, 04 Nov 2026 00:00:00 GMT

Svakog popodneva, pet minuta do jedan, crvena kugla penje se do polovine jarbola na krovu kuće Flamsted u Griniču i zastaje. Dva minuta do jedan penje se do vrha. Tačno u jedan sat pada.¹ To je cela predstava, i traje još od 1833. godine.

U četvrtak kada sam otišla da je vidim, u dvorištu ispod nje bilo nas je oko četrdeset, većina s podignutim telefonima da snimimo kuglu kako radi ono što kugle rade.

Došla sam da pogledam sat bez brojčanika. Vremenska kugla pokazuje vreme jednom dnevno, svakome ko može da je vidi, i to čini bez zvuka. Ne otkucava, ne izbija sate, nema kazaljke. Pet minuta se priprema, a onda vam za manje od sekunde saopšti nešto precizno.² Napravljena je za ljude kojima je ta sekunda bila potrebnija od svega drugog što bi sat mogao da im kaže.

Sat za brodove

Ljudi za koje je napravljena bili su na reci. 1830-ih godina, Temza nizvodno od Griniča bila je puna brodova pred dugim višemesečnim plovidbama, a svaki je nosio hronometar: težak, pažljivo opružen časovnik u kutiji s kardanskim vešanjem, podešen na griničko vreme i održavan na njemu, koliko god je to bilo moguće, tokom čitavog putovanja.

Razlog je geografska dužina. Navigator može da odredi lokalno podne prema Suncu, trenutak kada je ono najviše na nebu, ma gde se brod zatekao. Ako hronometar pokazuje da je lokalno podne nastupilo u Griniču u dva i petnaest, brod se nalazi dva i četvrt sata Zemljinog okretanja zapadno, a pošto se Zemlja okreće petnaest stepeni na sat, to je trideset tri i tri četvrtine stepena zapadno od Griniča. Svaka razlika od četiri minuta iznosi jedan stepen. Metod je jednostavan. Sve zavisi od časovnika.

Dakle, časovnik mora biti tačan, ili bar pogrešan na poznat način.³ Greška od jedne sekunde na hronometru znači petnaest uglovnih sekundi razlike u položaju, što na ekvatoru iznosi oko četvrtinu nautičke milje.⁴ Časovnik koji dnevno odstupa nekoliko sekundi, posle mesec dana neprimetno će pomeriti brod za više milja, a milje su razlika između ulaza u luku i stena pored njega.

Pre pojave kugle, kapetan koji je želeo da uporedi svoj hronometar s griničkim morao je da ga odnese na obalu ili da pošalje oficira s džepnim časovnikom, da ga uporedi s časovnicima opservatorije pa se čamcem vrati s rezultatom. Ni jedno ni drugo nije dobro za osetljiv instrument. Vremenska kugla je preokrenula problem: umesto da se časovnici donose vremenu, vreme je slala časovnicima, preko otvorene vode, brzinom svetlosti.

Ideja je potekla od mornaričkog oficira Roberta Vohopea, koji je prvi takav uređaj postavio u Portsmutu 1829. godine. Četiri godine kasnije, kraljevski astronom Džon Pond postavio je griničku kuglu na krov kuće Flamsted, najstarije zgrade opservatorije, i uz prekide zbog oluja i popravki, ona se od tada spušta.

Zašto jedan, a ne podne

Podne bi delovalo kao očigledan izbor. To je čas koji astronomi mere, čas koji obeležava samo Sunce. Upravo zato nije izabran. U podne su grinički astronomi bili zauzeti instrumentima, mereći vreme dok Sunce prelazi meridijan, i nikoga nisu mogli da odvoje da rukuje kuglom. Jedan sat im je ostavljao vremena da završe, provere časovnik i popnu se na krov.

Taj neobičan čas se ustalio. Vremenske kugle u drugim lukama sledile su Grinič i spuštale se u jedan, dok su se one u Sjedinjenim Državama, počevši od Mornaričke opservatorije u Vašingtonu 1845. godine, uglavnom spuštale u podne.⁵ Niko u žurbi ne bi osmislio javni vremenski signal prema pauzi za ručak malobrojnog osoblja. Ali upravo to je taj signal bio: ne apstrakcija spuštena s neba, već obećanje koje su dali konkretni ljudi, spremni da se u tačno određenom trenutku nađu na vrhu zgrade.

Više mi se dopada upozorenje od pet minuta nego sam pad. Pet minuta do jedan kugla se podigne do polovine, i to je uputstvo: prekinite šta radite, pronađite jarbol, otvorite hronometar i pripremite olovku. Dva minuta do jedan penje se do vrha i vi je posmatrate. Signal nije trenutak kada kugla dotakne tlo, nego trenutak kada krene da se pomera. Ko pogleda u stranu u jedan i potom ponovo pogleda, propustio ga je, a druge prilike nema do sutra.

Top i kugla

Neki gradovi više su voleli buku. U Edinburgu se od 1861. godine u jedan sat puca iz topa s dvorca, i tako je i danas, osim nedeljom i za nekoliko praznika. Top radi i po magli, za razliku od kugle, i dopire do ljudi koji ne gledaju u pravi krov. Ima jednu manu, koju pre ili kasnije nauči svako ko živi u Edinburgu: zvuk je spor.

Zvuk se vazduhom na sobnoj temperaturi kreće brzinom od oko 343 metra u sekundi. Ako stojite kilometar od dvorca, prasak stiže tri sekunde kasnije; na dva kilometra, šest sekundi kasnije. Za podešavanje kuhinjskog časovnika to nije važno. Za proveru hronometra, to je katastrofa, osim ako znate koliko ste udaljeni i oduzmete vreme putovanja zvuka.⁶ Železnice su imale svoju buku.

The startings and arrivals of the cars are now the epochs in the village day. They go and come with such regularity and precision, and their whistle can be heard so far, that the farmers set their clocks by them, and thus one well-conducted institution regulates a whole country.

Henry David Thoreau, Walden (1854), “Sounds”

Toro je pisao o pruzi koja je prolazila pored jezera Valden u Masačusetsu. Tamošnji zemljoradnici nisu imali opservatoriju; imali su zviždaljku, čiji se zvuk čuo utoliko kasnije što su dalje živeli od pruge. Edinburg je rešio isti problem radeći obe stvari: postavio je vremensku kuglu na Nelsonov spomenik na brdu Kalton, koju su mogli da vide brodovi u zalivu Forth, i top za sve ostale.

Kugla se vidi, ne čuje. S druge strane reke, u Griniču, svetlosti treba milioniti deo sekunde da stigne, što nije kašnjenje koje bi ijedan mornar mogao da izmeri. Na to sam mislila kada sam rekla da je poštena. Kugla ne zahteva nikakvu korekciju. Ko god vidi kako počinje da pada, vidi je u istom trenutku kao i svi ostali, ma gde stajao, sve dok uopšte može da je vidi.

I kugla ima svoje mane. Ne može se videti noću, po magli ili jakoj kiši, a ne podiže se ni za veoma vetrovitih dana, jer je kugla koja se kreće gore-dole po jarbolu za vreme oluje opasna i za jarbol i za ljude ispod njega. Top se može opaliti po svakom vremenu. Kugli se mora verovati, što je možda razlog zašto ih je ostalo tako malo.

Žice

Telegraf je promenio namenu vremenske kugle. Sve do oko 1850. kugla je mogla da pokaže samo vreme časovnika pored sebe. Uz žicu, mogla je da pokaže vreme časovnika udaljenog od nje, i to bez potrebe da iko na licu mesta zna koliko je sati.

Najbolji primer je Dil, na obali Kenta, gde su brodovi čekali u Dounsu, zaklonjenim vodama između obale i peščanih sprudova Gudvin, da ih vetar povede niz Kanal. Godine 1855. stara signalna kula Admiraliteta na obali dobila je vremensku kuglu, koja se od tada spuštala u jedan sat kada bi iz Griniča, udaljenog oko stotinu kilometara, stigao električni signal. Čuvar u Dilu podizao ju je pet minuta do jedan i dva minuta do jedan, baš kao u Griniču, a zatim čekao da je žica pusti.⁷ Radila je, s prekidima, sve do 1927. godine.

Železnice su već shvatile da je lakše saobraćati po jednom vremenu nego po mnogima. Velika zapadna železnica koristila je londonsko vreme na svojoj pruzi od novembra 1840, a 1847. godine Železnički obračunski zavod preporučio je da tako postupe sve njegove članice. Jedno vreme Britanija je istovremeno imala dva vremena: železničko i ono koje je Sunce davalo svakom gradu. Časovnik na berzi u ulici Korn u Bristolu još ima dve minutne kazaljke, udaljene oko deset minuta, jednu za Bristol, a drugu za London. Griničko vreme postalo je zakonsko vreme Velike Britanije tek 1880. godine.

There was even railway time observed in clocks, as if the sun itself had given in.

Charles Dickens, Dombey and Son (1848), chapter 15

Dikens je to napisao kao pritužbu na londonsku četvrt raskopanu zbog železnice. Danas čitano, to je pošten opis onoga što su vremenska kugla i njena žica učinile: Sunce nije popustilo, ali ga je nadjačao časovnik u zgradi na brdu.

Čemu kugla danas služi

Radio je učinio vremensku kuglu nepotrebnom. Od 1924. godine Bi-Bi-Si je emitovao šest kratkih zvučnih signala pre punog sata, a brod je mogao da čuje Grinič svuda gde je hvatao signal, po magli, noću, bez jarbola na vidiku. Hronometri su se podešavali pomoću radija, zatim satelita, a danas većina sveta preuzima vreme s atomskih časovnika ne razmišljajući o tome, preko telefona kojim je snimala kuglu.

Ipak, kugle se i dalje spuštaju. U Litltonu, luci Krajstčerča na Novom Zelandu, stanica s vremenskom kuglom izgrađena 1876. oštećena je u zemljotresima 2010. i 2011. godine, a njen toranj srušio se u naknadnom potresu tog juna. Obnovljen je i ponovo otvoren u novembru 2018.⁸ Nikome u Litltonu nije bila potrebna da bi podesio hronometar. Ipak su je obnovili, kao što popravljate časovnik koji je pripadao baki ili deki: ne zato što vam treba da biste znali koliko je sati, već zato što je to onaj časovnik koji je oduvek pokazivao vreme.

Najčuvenija vremenska kugla na svetu uopšte ne pokazuje vreme. Od poslednje noći 1907. godine, kugla se spušta niz stub na Tajms skveru u Njujorku da bi označila početak nove godine. To je vremenska kugla okrenuta naopako: minut se polako kreće i stiže do ponoći, umesto da čeka na vrhu pa krene u jedan. Ali pravilo je isto. Svi gledaju u jednu stvar, u jednom trenutku, i slažu se.

Pet minuta upozorenja

Ostala sam u dvorištu i nakon što se kugla spustila. Većina okupljenih odmah je otišla, kao posle vatrometa. Kugla je počivala pri dnu jarbola, a jedan čovek pored mene proverio je svoj časovnik prema njoj, pa zatim, mislim, i prema telefonu, i klimnuo sebi kao da su oba prošla proveru.

Kugla nam zapravo ne daje vreme. Svako u tom dvorištu imao je u džepu vreme tačno do milisekunde. Ona daje nešto ređe: pet minuta tokom kojih se više neznanaca složi da posmatra istu stvar, a zatim jedan trenutak koji je za sve njih potpuno isti. Upozorenje je važnije od pada. Signal za koji se morate pripremiti signal je koji ćete verovatnije uhvatiti.

Počela sam da čuvam sopstvenu, malu verziju toga. Pet minuta do jedan radnim danom prekidam pisanje, a u jedan ponovo počinjem. To me ne čini tačnijom. Daje danu sredinu, što je više nego što većina časovnika uspeva.

Beleške

Vremena su ona koja Kraljevska opservatorija navodi za posetioce. Vremenska kugla radi po srednjem vremenu po Griniču zimi, a po britanskom letnjem vremenu leti, pa leti pada u podne po sunčevom vremenu, manje-više.
Gledajte vrh jarbola, ne podnožje. Dok kugla padne, trenutak koji je najavljivala već je prošao.
Navigator nikada nije ponovo podešavao hronometar. Zapisivao je koliko je odstupao (njegovu grešku) i koliko se to odstupanje menjalo svakog dana (njegov dnevni hod), pa je oba podatka uračunavao. Otvaranje kućišta da bi pomerio kazaljke nanelo bi više štete nego bilo kakvo odstupanje u hodu.
Zemlja se okrene za 360 stepeni za 24 sata, što je 15 ugaonih sekundi za svaku sekundu vremena. Jedan ugaoni minut geografske širine iznosi jednu nautičku milju, pa je 15 ugaonih sekundi četvrtina nautičke milje. Daleko od ekvatora, meridijani se približavaju jedan drugom, pa se i greška smanjuje.
Kugla u Vašingtonu padala je u podne po lokalnom vremenu počev od 1845. Brodovi u američkim lukama imali su isti problem kao brodovi na Temzi; rešavali su ga samo uz drugačije vreme za ručak.
Na oko 20 °C. Zvuk se kroz hladan vazduh kreće malo sporije, oko 331 metar u sekundi na tački mržnjenja, pa top jednog januarskog popodneva kasni još više.
Signalna linija nije uvek bila pouzdana: nekih dana signal bi stigao preslab da oslobodi kuglu, ili uopšte ne bi stigao. Godinama je žica prolazila pod zemljom bez odgovarajuće izolacije, što kraj mora traži nevolju.
Nisam bila u Lytteltonu. Ono što o njemu znam potiče iz fotografija obnovljenog tornja, koji deluje, kao što obnovljene stvari umeju, za nijansu sigurnije u sebe nego stari.

Poslednji voz je obećanje

Sun, 01 Nov 2026 00:00:00 GMT

Poslednji voz iz grada polazi osam minuta pre ponoći i većinu noći u njemu je manje putnika nego vrata. Brojala sam. Jednog utorka u oktobru bilo nas je jedanaestoro u šest vagona: dve medicinske sestre koje su se vraćale kući posle kasne smene, čovek s futrolom za violončelo koji je zaspao već od prve stanice, grupa studenata koji su zajedno sišli ne rekavši zbogom i svi mi ostali, svako na sedištu okrenutom unazad, dok smo gledali kako se svetla na peronima jedno po jedno gase.

Po svakoj računici, voz u 23:52 ne bi trebalo da postoji. Autobus bi obavio posao za desetinu troška, a vaučer za taksi za medicinske sestre koštao bi još manje. Prevoznik to zna; svakih nekoliko godina izveštaj nekog konsultanta to kaže u tabeli.¹ Voz ipak saobraća, i počela sam da mislim da saobraća zato što zapravo i nije voz. To je obećanje odštampano na dnu voznog reda.

Šta kaže poslednji red

Pročitajte bilo koji vozni red odozdo nagore i on će promeniti narav. Prve kolone govore o kapacitetu: koliko ljudi, koliko često, kojom brzinom. Poslednja kolona govori o nečem drugom. Kaže vam koliko možete da ostanete napolju, koliko daleko od kuće razgovor može da odluta pre nego što mora da se završi. Ona određuje krajnju granicu večeri.

Kad železnica ukine poslednji voz, oni koji se bune retko su oni koji su ga koristili. To su oni koji su mogli da ga koriste. Žena koja nijednom nije propustila voz u 23:52 i dalje planira večere imajući na umu da bi mogla da stigne na njega. Ukinite voz i večera se završava u deset, jer sad postoji rizik, a sam rizik je dovoljan.

Vozni red je spisak vremena. Njegov poslednji red je spisak dozvola.

Tu sam rečenicu napisala na poleđini karte onog utorka u oktobru i još uvek verujem u nju, mada bolje zvuči u ponoć nego ujutru.

Kome je namenjen

Medicinske sestre su očigledan odgovor, i važne su. Grad koji želi da ljudi rade noću duguje im način da se vrate kući koji ne zavisi od toga da ih neko čeka budan. Ali važan je i violinčelista, kao i studenti, kao i osoba koja sam ja u tom vozu: neko ko se predugo zadržao uz nešto lepo. Poslednji voz je način na koji grad poručuje da je dozvoljeno zadržati se predugo, u razumnim granicama, makar jednom.

Nekoliko stanica izvan grada nastupi trenutak kad mašinovođa priguši svetla u praznim vagonima da bi štedeo struju, a voz nastavi kroz mrak, osvetljen ostaje samo naš vagon, poput sobe iznete iz kuće. Niko ne govori. Violinčelista spava. To je najjavnije mesto koje poznajem na kojem mogu biti sasvim sama.

Cena obećanja

Ne pretvaram se da je ovo argument koji bi finansijski odbor prihvatio. Obećanje je skupo upravo zato što se održava i onih noći kada nikome nije potrebno. Po tome se obećanje razlikuje od usluge.² Onog dana kad voz u 23:52 bude saobraćao samo kad je pun, prestaće da bude poslednji voz i postaće još jedan voz koji naprosto kasni.

Zato brojim putnike i nikome ne govorim koliko ih je. Jedanaest je mali broj. A opet, to je tačno onoliko ljudi koliko je potrebno da se čitav grad ispuni svešću da može da se vrati kući.

Beleške

Najnovija je pažljiva i pravična, i ima oko četrdeset strana. Preporuka je u drugom pasusu; preostalih trideset devet strana objašnjava zašto je niko neće slediti.
Tu razliku dugujem baki, koja je to govorila o svetionicima, ne o vozovima. Nikad nije videla svetionik; mislila je na svog brata, koji je zvao svake nedelje, imao šta da kaže ili ne.

Violončelista opet

Tue, 20 Oct 2026 00:00:00 GMT

Čovek s futrolom za violončelo ponovo je bio u vozu u 23:52. Spavao je od prve stanice, kao i ranije, jednom rukom na futroli, kao da bi mogla da ode bez njega. Videla sam ga već četiri puta, a nijednom budnog, i odlučila sam da ne želim da znam gde svira. Neke redovne putnike bolje je ostaviti kao vremensku pojavu.

Četiri minuta — nastavak

Sun, 12 Jul 2026 00:00:00 GMT

Posle eseja o mom kuhinjskom satu, čitaoci su mi pisali o svojim satovima koji ne pokazuju tačno vreme: žure, kasne, a u jednom slučaju namerno idu unazad. Najčešće odstupanje je pet minuta. Rekord je dvadeset dva minuta; drži ga čitateljka koja kaže da nikada nije zakasnila, a nikada nije ni znala koliko je sati. Neću objaviti nijedno ime. Svaki od ovih satova tajna je jednog domaćinstva.

Sat u kuhinji žuri četiri minuta

Sun, 07 Jun 2026 00:00:00 GMT

Sat u mojoj kuhinji žuri četiri minuta. Znam to, zna to svako ko je ikada boravio u stanu, pa ipak svakog jutra radi svoj posao: pogledam ga, vidim da kasnim, požurim i stignem na vreme. Sat za koji svi znaju da nije tačan trebalo bi da bude beskoristan. Moj je najkorisniji predmet u sobi.

Laž koja funkcioniše

Raspitala sam se i gotovo svi koje poznajem imaju takav sat. Moja sestra drži sat u kolima sedam minuta unapred. Jedna koleginica drži svaki sat u kući deset minuta unapred, osim onog u spavaćoj sobi, koji pokazuje tačno vreme, „da bih mogla da spavam“. Pekar u ulici iza pijace drži sat iznad peći tri minuta unapred i tako već trideset godina, mada nije umeo da mi kaže zašto.¹

Zanimljivo mi je to što laž nastavlja da deluje još dugo pošto je otkrivena. Pomislili biste da će mi saznanje da sat žuri četiri minuta omogućiti da jednostavno oduzmem ta četiri minuta i opustim se. Ali ne. Oduzimanje zahteva napor, a u prvim jutarnjim minutima nemam snage za to. Sat je brži od mog računanja i zato pobeđuje.

Vreme s kojim se može raspravljati

Mislim da je tu na delu još nešto. Sat koji je sasvim tačan predstavlja autoritet: s njim nema rasprave. Sat koji malo greši saputnik je. Ima ličnost. Možeš da se prepireš s njim, gunđaš na njega, oprostiš mu. Pripada domaćinstvu na način na koji vreme na telefonu, tačno u sekundu i isto za sve, nikada neće pripadati.

Javni satovi treba da budu tačni, i treba da budu. Bez njih trajekt ne bi mogao da funkcioniše. Ali satovi koje držimo kod kuće smeju da budu naši, a pošto su naši, smeju da greše na naš, naročit način.

Razmišljala sam da svoj podesim tačno. Odlučila sam da to ne učinim. Do kraja života kasnila bih četiri minuta.

Beleške

Kad sam ga pritisla, rekao je da hleb ne zna koliko je sati, a da ni on sam to ne zna pre kafe.

Sat na stanici zastane na minut

Sun, 05 Apr 2026 00:00:00 GMT

Veliki sat u holu stanice radi nešto što do ovog proleća nikad nisam primetila: njegova sekundara obilazi brojčanik malko brže nego što bi trebalo, a onda zastane na početku minuta i čeka, savršeno nepomična, signal odnekud drugde. Tada kazaljka za minute poskoči i sat ponovo krene. Vreme meri tako što nakratko pokazuje pogrešno, a zatim se usaglasi. Mogu da smislim i gore načine da se živi.

Čitanje tablice plime i oseke

Sun, 01 Feb 2026 00:00:00 GMT

Na prozoru lučke kancelarije visi list papira koji predviđa stanje mora za celu godinu. Za svaki dan navodi vremena dve plime i dve oseke, kao i visinu svake od njih, do centimetra. Odštampan je pre početka godine. Koliko iko može da proceni, tačan je.

Smatram da je to jedan od najzapanjujućih dokumenata koje neki grad čuva, a gotovo niko ne zastane da ga pročita.

Kako se predviđa plima i oseka

Plima i oseka nisu vremenske prilike. To je aritmetika. Voda se podiže i spušta zato što je privlače Mesec i Sunce, i zato što se te sile ponavljaju u ciklusima koje je moguće izmeriti: glavni ciklus, koji pokreće Mesec, traje nešto više od dvanaest sati i dvadeset pet minuta, zbog čega plima svakog dana nastupa oko pedeset minuta kasnije.¹ Kad se tome dodaju kraći Sunčev ciklus, sporo kolebanje Mesečeve orbite i oblik konkretne obale, može se izračunati stanje mora godinama unapred. U lučkoj kancelariji ne posmatraju sutrašnju plimu. Potraže je u tablici.

Ovde su plima i oseka slabe. Običnog dana razlika između plime i oseke manja je od visine kuhinjskog stola, pa im se posetioci s okeanskih obala smeju. Ali to što su slabe ne znači da nisu važne. Ta visina vode odlučuje da li su stare stepenice kod riblje pijace suve, može li čamac s dubokom kobilicom da napusti vez, mogu li deca da odu do stene na kojoj je gvozdena alka.

O čemu ne govori

Tablica ima jednu veliku tišinu, i ljudi koji se prema njoj ravnaju to rano nauče. Predviđa more koje stvara Mesec. Ne može da predvidi more koje stvara vetar. Snažan južni vetar nagomila vodu uz obalu, pa plima nadođe više nego što piše u tablici; hladan severoistočni vetar, onaj koji se zimi spušta s visoravni, može da odgurne more i ostavi luku plićom nego što je iko očekivao.²

Zato se tablica čita pogledom uprtim u nebo. Ribari koje sam pitala niti joj veruju niti je zanemaruju. Postupaju s njom kao s uputstvima vrlo dobrog prijatelja: tačna su kad je reč o putevima, pogrešna kad je reč o saobraćaju.

Mislim da je to pravi način da čitamo većinu štampanih stvari koje tvrde da poznaju budućnost. Pročitajte računicu. Onda pogledajte kroz prozor.

Beleške

Naučnici koji proučavaju plimu i oseku ove pravilne cikluse nazivaju harmonijskim komponentama, a glavna lunarna komponenta ima prijatno suv naziv M2. Predviđanje plime i oseke sabira desetine takvih komponenti, od kojih svaka ima svoju brzinu i veličinu za jednu određenu luku.
Tih dana lučka kancelarija selotejpom pričvrsti rukom ispisanu cedulju za ugao tabele. Na njoj su, svaki put, iste tri reči, koje neću prevesti jer nisu pristojne.

Niska voda, niža nego što piše

Sun, 18 Jan 2026 00:00:00 GMT

Hladan vetar spustio se tokom noći s visoravni, a do jutra je nivo vode u luci bio dvadeset centimetara niži nego što je plimna tablica obećavala. Na starim stepenicama kraj riblje pijace pojavila se zelena pruga koju niko nije video još od prošle zime. Za ugao plimne tablice na prozoru kancelarije trakom je bila pričvršćena rukom ispisana cedulja, iste tri reči kao i uvek. Neki dečak ih je prepisivao u svesku. Nisam ga zaustavila.

Šta čitaoci zapisuju na marginama

Sun, 07 Dec 2025 00:00:00 GMT

Ove nedelje kupila sam polovnu zbirku eseja za cenu jedne kafe. Na marginama su tokom, čini se, pedeset godina pisala tri različita čitaoca: jedan nalivperom, samo upitnike; jedan olovkom, koji podvlači i piše „da“; i jedan hemijskom, koji ispravlja ostale. Čitalac koji piše hemijskom uvek je u pravu i najmanje mi se dopada. Knjiga je bolja zahvaljujući svoj trojici.

Dugi odmor znaka pasusa

Sun, 02 Nov 2025 00:00:00 GMT

Pogledajte početak bilo kog pasusa u štampanoj knjizi i videćete mali prazan prostor: uvlačenje prvog reda. Izgleda kao ništa, i otprilike to i jeste. To je mesto na kom se nekad nalazio jedan znak.

Taj znak je pilkrou, ¶, obrnuto i udvojeno slovo koje programi za obradu teksta i dalje prikazuju kada zatražite da otkriju skrivene znakove. Tokom dugog razdoblja istorije pisma nije uopšte bio skriven. Stajao je na početku nove misli, često ispisan crvenom bojom, i govorio čitaocu da je jedan argument završen, a drugi počeo.

Slovo koje je postalo znak

Pilkrou je počeo kao slovo. Pisari koji su pisali na latinskom označavali su novi odeljak, capitulum, slovom C; tokom vekova C je dobilo uspravnu crtu, pa još jednu, a njegov zaobljeni deo se ispunio, sve dok nije prestalo da liči na slovo i postalo nešto poput male crne zastave.¹ Često ga je dodavala druga osoba, nakon što bi tekst bio napisan, drugim mastilom: rubrikator, čiji je posao bio da unese crvenu boju.

Tu je počeo problem s podelom posla. Pisari bi na početku svakog odeljka ostavljali prazno mesto da ga rubrikator popuni. Kada se pojavila štampa, štampari su zadržali taj običaj: štampali bi crni tekst, a ostavljali prostor da neko kasnije rukom doda crvene znakove. A te ruke sve češće nisu dolazile.² Knjige su izlazile s prazninama. Čitaoci su se navikli na njih. Na kraju je praznina postala znak.

Uvlačenje kao duh

Ovo mi je jedna od najdirljivijih priča iz istorije stranice. Svaki uvučeni pasus koji ste ikada pročitali na svom početku nosi malo odsustvo, obris crvenog znaka koji niko nije naslikao. Već pet stotina godina čitamo duha pilkroua i zovemo ga belinom.

Na ovim stranicama vraća se pomalo crvene boje. Svaki pasus eseja ima svoj broj na margini, odštampan drugom bojom, a prve reči svakog eseja štampane su crvenom, onako kako bi rubrikator označio početak teksta. To nije nostalgija. Broj je koristan: čitalac može da pokaže tačno mesto s kojim se ne slaže. Pretpostavljam da su crveni znakovi oduvek tome i služili.

Beleške

Ime ima svoju dugu istoriju kroz francuski i engleski, a potiče od grčke reči paragraphos, oznake na margini. Do dolaska u engleski jezik, između ostalog, postalo je „pylcrafte“. Pravopis je tada bio mnogo manje stroga stvar.
Ekonomija je bila jednostavna. Crni tekst mogao se odštampati stotinama puta na sat; crvene oznake morale su se slikati jedna po jedna. Jedno je bilo jeftino, drugo nije, i jeftino je pobedilo.

Zvono jedne nedelje

Sun, 12 Oct 2025 00:00:00 GMT

Pekara iza pijace nedeljom je zatvorena. Ipak se, u devet i petnaest, otvore dva prozora u ulici, ostanu otvorena minut, pa se opet zatvore. Gledala sam kako se to dešava tri nedelje zaredom. Niko nije čekao hleb. Čekali su zvono, iz navike, a kad nije zazvonilo, vratili su se svojim jutrima pomalo razočarani i, mislim, pomalo umireni saznanjem da je nedelja imala svoj oblik.

Zvono za pekare

Sun, 07 Sep 2025 00:00:00 GMT

Radnim danima u devet i petnaest, a subotom u devet i trideset, u uskoj ulici iza natkrivene pijace oglasi se ručno zvonce. To je malo mesingano zvonce s drvenom drškom, kakvim je nekada učitelj završavao odmor, a zvoni njime onaj od dvojice pekara kome su u tom trenutku ruke u brašnu. To znači da je druga tura izašla iz peći. U ovoj ulici to znači već duže nego što je bilo ko od njih dvojice živ.

Čini se da to niko mlađi od pedeset ne zna. Mlađi stanovnici misle da je zvonce simpatičan detalj, malo pozorišta za posetioce. Stariji oblače kapute.

Prva i druga tura

Prva tura u pekari namenjena je ljudima koji nekuda žure: radnicima, onima koji ujutru vode decu u školu, svakome ko jede stojeći. Izlazi iz peći u šest i nestane do sedam. Druga tura namenjena je onima koji ostaju. To je hleb za ručak, zemičke za staricu na trećem spratu koja se više ne penje uz stepenice pre deset, vekna koju joj komšinica donosi gore.

Zvonce postoji zato što je druga tura drukčije obećanje. Njene mušterije ne prolaze pored radnje na putu nekuda; njih treba pozvati. Pre telefona, pre nego što je iko imao sat u kuhinji kojem se moglo verovati, zvuk je bio jedini način da se ulici javi kako je nešto toplo čeka.¹

Sat koji se oglašava zvukom

Sviđa mi se što zvonce kazuje vreme, a da ga ne pokazuje. Ne može se pročitati, samo čuti, a s svakog prozora čuje se drukčije: jasno na uglu, prigušeno iza dvorišta, jedva ikako na najvišim spratovima, gde su se ljudi oduvek oslanjali na one ispod sebe da im prenesu vesti naviše. Tako ono ne meri samo sat već i ulicu, njenu dubinu i bliskost među susedima.

Kad su pre nekoliko godina pitali pekare da li će prestati da zvone sad kad svi imaju telefon, stariji od njih dvojice rekao je da će prestati kad hleb više ne bude gotov. Bio je to bolji odgovor nego što je pitanje zaslužilo.²

Beleške

Kuhinjski satovi su tema kojom ćemo se u ovom nizu pozabaviti kasnije, ili su mu barem bliska rodbina. Retko pokazuju tačno vreme i gotovo im se nikad ne veruje, što nije isto.
Osoba koja je pitala bila sam ja. Nadala sam se citatu o tradiciji. Dobila sam citat o hlebu, što je isto rečeno korisnije.

Red vožnje u fioci

Sun, 10 Aug 2025 00:00:00 GMT

Raščišćavajući kuhinjsku fioku, pronašla sam autobuski red vožnje iz 2009, presavijen na osam delova i mekan poput tkanine. Sve linije navedene u njemu i dalje saobraćaju. Nijedna više ne saobraća u isto vreme. Linija 14 je nekad polazila sedam minuta posle punog sata; sada polazi dvanaest minuta posle. Negde između ta dva reda vožnje održan je sastanak, i svima su jutra pomerena za pet minuta, a niko se ne seća da je na to pristao.

O kasnom odgovaranju na pisma

Sun, 06 Jul 2025 00:00:00 GMT

Jedna čitateljka mi je u martu pisala o eseju o trajektu. Odrasla je na drugoj obali i drukčije se sećala sirene: dva kratka zvučna signala, rekla je, a ne jedan dugi, i to samo po magli. Bilo je to pažljivo i velikodušno pismo, na tri stranice, onakvo za čije je pisanje potrebno jedno veče. Odgovorila sam joj prošle nedelje. Sada je jul.

Želim da joj se ovde, javno, izvinim, jer je zaslužila brži odgovor. Želim i da kažem zašto nisam sigurna da je zaslužila da joj odgovorim ranije.

Brzina svega

Većina poruka danas stiže s očekivanjem da na njih odgovorimo onoliko brzo koliko je trebalo da se pošalju. Pismo poput njenog traži nešto drugo. Pisano je polako, namerno, i ta sporost bila je deo njegove poruke: Razmišljala sam o ovome i volela bih da i ti razmisliš. Odgovor napisan iste večeri bio bi učtiv. Bio bi i neka vrsta odbijanja, način da se stvar zaključi, umesto da se njome pozabavim.

Zato sam se njome pozabavila. Vratila sam se trajektu. Pitala sam člana posade o signalima po magli, a on me je pogledao kao da sam ga pitala da li brodovi plutaju, pa mi je opširno objasnio da je bila u pravu.¹ Pitala sam dvoje starih plivača, koji se nisu slagali ni međusobno ni s njom. Pročitala sam lučke propise, koji ništa ne razjašnjavaju i veoma su dugi. Kad sam joj odgovorila, imala sam bolji odgovor od onog koji bih joj poslala u martu i još tri nova pitanja da dodam na kraj.

Jedno malo pravilo

Ne želim da od sopstvenog haosa pravim vrlinu. Na neka pisma treba odgovoriti odmah, a i u tome sam podbacila. Ali počela sam da se držim jednog pravila, pozajmljenog od prijateljice koja drži knjižaru: na brzu poruku odgovori brzo, a na sporo pismo polako, i nikad obrnuto.

Odgovor je, napisala mi je, stigao ujutru prvog toplog dana te godine. Rekla je da je vredelo čekati. Sumnjam da je samo bila ljubazna. Ipak čuvam pismo.

Beleške

Dva kratka zvučna signala u magli, jedan dugi pri isplovljavanju po vedrom vremenu. Esej je ispravljen, uz napomenu. Ispravke su najkorisnija pisma koja dobijam i na njih najbrže odgovaram.

Dva kratka zvučna signala

Sun, 15 Jun 2025 00:00:00 GMT

Javio mi se jedan čitalac, koji je odrastao na drugoj obali, da kaže kako se trajekt u magli oglašava sa dva kratka zvučna signala, a ne jednim dugim. Član posade to potvrđuje. Dugi zvuk sirene namenjen je vedrim jutrima. Ispravila sam esej i zahvalna sam: ništa ne dokazuje da je neko pročitao do kraja kao ispravka.

Trajekt koji nikoga ne čeka

Sun, 04 May 2025 00:00:00 GMT

Prvi trajekt polazi u dvadeset do sedam, i polazi u dvadeset do sedam. Kažem to tako zato što ljudi ovde tako govore, s istim naglaskom na drugom delu, kao što bi za prijateljicu rekla da je iskrena i da je iskrena. Rampa se podiže u 6:39 i pedeset sekundi. Ako u tom trenutku trčiš niz kej, mornar će te pogledati sa saosećanjem i neće se pomeriti.

Dvaput sam bila ta osoba. Prvi put sam bila besna. Drugi put sam shvatila da je mornarovo saosećanje iskreno i da je upravo u tome poenta.

Brod kao sat

Trajekt koji je uvek tačan nije puka pogodnost. On je instrument. Ljudi na drugoj obali ravnaju jutra prema njegovoj sireni, čiji se zvuk pronosi preko vode minut pre polaska; pekara podiže roletne kad je čuje, a stariji muškarci koji se u svako doba godine otiskuju u vodu sa stena po njoj odlučuju kada im je dovoljno hladno da izađu.¹ Niko to nije planirao. Brod je dovoljno dugo bio tačan da se mesto uredilo oko te tačnosti, kao što se vrt oblikuje oko zida.

Kad bi trajekt počeo da čeka one koji kasne, ne bi postao ljubazniji. Postao bi neodređen. Svako na keju pregovarao bi sa svakim drugim: minut za ženu s dečjim kolicima, minut za dečaka koji uvek kasni, minut za mene. Sirena bi se oglasila u 6:41, pa u 6:43, a plivači bi predugo ostajali u vodi.

Ljubaznost u tome što se ne čeka

Ono što mornar štiti time što ne spušta rampu jeste jutro svih ostalih. Saoseća sa mnom; odan je redu vožnje, odnosno četrdesetoro ljudi koji su stigli na vreme. Što sam starija, to mi je ovo dirljivije. Većina ustanova povinuje se onome ko se zatekne pred njima i to naziva uslugom. Trajekt se nikome ne povinuje i ne naziva to ničim.

Postoji i drugi trajekt u 7:20. I to svi znaju.² Niko zbog propuštenog prvog trajekta nikada nije ostao na cedilu; samo bi zakasnili, a kašnjenje je ovde nešto što preuzimaš na sebe. Ne možeš kriviti brod. Trajekt je isplovio u dvadeset do sedam.

Beleške

Ima ih četvoro, svi su stariji od sedamdeset. Svakog jutra raspravljaju se o temperaturi vode, a spor rešavaju sirenom: pobedio je onaj ko je još u vodi kad se oglasi.
Trajekt u 7:20 nije ni približno tako tačan. Nikome to ne smeta. To je drugi trajekt; njegov je posao da prašta.

U slavu fusnote

Sun, 02 Mar 2025 00:00:00 GMT

Fusnota ima loš glas, i uglavnom ga zaslužuje. Tu se akademici kriju sa argumentima koje se plaše da iznesu javno, tu pravnici zakopavaju klauzulu koja će biti važna, tu izvesna vrsta romanopisaca voli da se pravi pametna na račun čitalaca.¹ Kad ljudi kažu da mrze fusnote, obično misle da ne vole kad ih teraju da pogledaju na dno stranice i otkriju da se pravi razgovor sve vreme vodio baš tamo.

Ipak želim da odbranim fusnotu, jer mislim da njen loš glas potiče od loše upotrebe, a dobra upotreba jedna je od malih čitalačkih radosti.

Dva glasa

Dobra fusnota je drugi glas. Glavni tekst govori tempom argumenta; napomena mu staje uz bok i kaže nešto za šta argument nema vremena. Izvor. Sumnja. Šala koja bi narušila pasus kad bi bila ispričana u njemu. Čitalac može da posluša, a i ne mora. U tome je cela poenta: fusnota je jedini deo stranice koji traži dopuštenje.

Zato svoje fusnote stavljam pored teksta, a ne ispod njega. Na širokom ekranu stoje na margini, uz red na koji se odnose, pa se drugi glas čuje u istom trenutku kad i prvi.² Na telefonu, gde nema margine, vraćaju se na kraj, kao napomene u džepnom izdanju. Kako god, glavni tekst nikad ne zastaje da ih sačeka.

Pravilo za fusnote

Držim se jednog pravila, koje kršim samo namerno: fusnota može da doda, ali ne sme da spasava. Ako je rečenici potrebna fusnota da bi imala smisla, rečenica ne valja, a fusnota je zavoj. Pročitajte esej tako što ćete ukloniti svaku fusnotu. Ako i dalje stoji, fusnote su poklon. Ako se sruši, bile su skela, a skelu treba ukloniti pre nego što se iko useli.

Posmatrana na taj način, fusnota je čin poverenja. Ona poručuje čitaocu: evo nečega što mi je bilo zanimljivo i verujem da ćeš sam odlučiti da li je i tebi zanimljivo.

Beleške

Neću imenovati nikoga. Znate kakva je to knjiga. Fusnote imaju fusnote.
Beleške na marginama su stare koliko i samo pisanje. Srednjovekovni prepisivači i njihovi čitaoci ispunjavali su margine rukopisa ispravkama, komentarima i, povremeno, žalbama na hladnoću.