Beleške

Čovek s futrolom za violončelo ponovo je bio u vozu u 23:52. Spavao je od prve stanice, kao i ranije, jednom rukom na futroli, kao da bi mogla da ode bez njega. Videla sam ga već četiri puta, a nijednom budnog, i odlučila sam da ne želim da znam gde svira. Neke redovne putnike bolje je ostaviti kao vremensku pojavu.

Posle eseja o mom kuhinjskom satu, čitaoci su mi pisali o svojim satovima koji ne pokazuju tačno vreme: žure, kasne, a u jednom slučaju namerno idu unazad. Najčešće odstupanje je pet minuta. Rekord je dvadeset dva minuta; drži ga čitateljka koja kaže da nikada nije zakasnila, a nikada nije ni znala koliko je sati. Neću objaviti nijedno ime. Svaki od ovih satova tajna je jednog domaćinstva.

Veliki sat u holu stanice radi nešto što do ovog proleća nikad nisam primetila: njegova sekundara obilazi brojčanik malko brže nego što bi trebalo, a onda zastane na početku minuta i čeka, savršeno nepomična, signal odnekud drugde. Tada kazaljka za minute poskoči i sat ponovo krene. Vreme meri tako što nakratko pokazuje pogrešno, a zatim se usaglasi. Mogu da smislim i gore načine da se živi.

Hladan vetar spustio se tokom noći s visoravni, a do jutra je nivo vode u luci bio dvadeset centimetara niži nego što je plimna tablica obećavala. Na starim stepenicama kraj riblje pijace pojavila se zelena pruga koju niko nije video još od prošle zime. Za ugao plimne tablice na prozoru kancelarije trakom je bila pričvršćena rukom ispisana cedulja, iste tri reči kao i uvek. Neki dečak ih je prepisivao u svesku. Nisam ga zaustavila.

Ove nedelje kupila sam polovnu zbirku eseja za cenu jedne kafe. Na marginama su tokom, čini se, pedeset godina pisala tri različita čitaoca: jedan nalivperom, samo upitnike; jedan olovkom, koji podvlači i piše „da“; i jedan hemijskom, koji ispravlja ostale. Čitalac koji piše hemijskom uvek je u pravu i najmanje mi se dopada. Knjiga je bolja zahvaljujući svoj trojici.

Pekara iza pijace nedeljom je zatvorena. Ipak se, u devet i petnaest, otvore dva prozora u ulici, ostanu otvorena minut, pa se opet zatvore. Gledala sam kako se to dešava tri nedelje zaredom. Niko nije čekao hleb. Čekali su zvono, iz navike, a kad nije zazvonilo, vratili su se svojim jutrima pomalo razočarani i, mislim, pomalo umireni saznanjem da je nedelja imala svoj oblik.

Raščišćavajući kuhinjsku fioku, pronašla sam autobuski red vožnje iz 2009, presavijen na osam delova i mekan poput tkanine. Sve linije navedene u njemu i dalje saobraćaju. Nijedna više ne saobraća u isto vreme. Linija 14 je nekad polazila sedam minuta posle punog sata; sada polazi dvanaest minuta posle. Negde između ta dva reda vožnje održan je sastanak, i svima su jutra pomerena za pet minuta, a niko se ne seća da je na to pristao.

Javio mi se jedan čitalac, koji je odrastao na drugoj obali, da kaže kako se trajekt u magli oglašava sa dva kratka zvučna signala, a ne jednim dugim. Član posade to potvrđuje. Dugi zvuk sirene namenjen je vedrim jutrima. Ispravila sam esej i zahvalna sam: ništa ne dokazuje da je neko pročitao do kraja kao ispravka.